Istorijski dokument pokazuje šta je u određenom trenutku bilo zabeleženo o porodičnim odnosima neke osobe. DNK, s druge strane, može pružiti dokaz o biološkom srodstvu. A te dve stvari nisu uvek iste.

Pogrešan podatak u matičnoj ili crkvenoj knjizi, promena prezimena, usvojenje, dete rođeno van braka ili nepoznata porodična veza mogu ostati skrivene u dokumentima decenijama, pa čak i vekovima, pa čak i vekovima, pa čak i vekovima. Međutim, odgovarajuća DNK poklapanja mogu otkriti porodične veze koje tradicionalnim izvorima same po sebi nikada ne bi mogle biti pronađene. Važno je imati na umu da samo DNK poklapanje ne daje kompletno porodično stablo. U zavisnosti od količine zajedničke DNK, obično postoji više mogućih stepena srodstva. Zbog toga je jedan od najuzbudljivijih aspekata savremenih genealoških istraživanja kombinovanje ova dva oblika dokaza: Genetska poklapanja tumačimo zajedno sa dokumentima, porodičnim stablima i drugim DNK poklapanjima.

Ovo može biti posebno značajno u istraživanju naslednika. Kada je potrebno istražiti nepoznatu ili neizvesnu liniju porekla, DNK može pružiti novi pravac istraživanja ili pomoći u proceni pretpostavljenog biološkog srodstva. Ali i ovde je važno napraviti razliku: Genetsko srodstvo i pravno utvrđeno srodstvo nisu nužno isto. Čak i ako DNK test snažno potvrđuje biološko srodstvo, to ne znači automatski da je ta osoba naslednik u pravnom smislu. U naslednim postupcima, zakoni relevantne jurisdikcije određuju koji dokazi mogu biti prihvaćeni i šta mora biti utvrđeno u postupku.

DNK istraživanja i njihovi rezultati zato ne zamenjuju matične knjige i arhivska istraživanja; naprotiv, oni dodaju novi sloj dokaza. Možda je upravo to ono što najviše menja našu profesiju. Danas ne možemo da pitamo ne samo: „Šta dokumenti govore?“ već i: „Da li su genetski dokazi u skladu sa njima?“

A kada te dve vrste dokaza govore različite priče, upravo tada često počinje ono zaista fascinantno istraživanje.